Zemljoradnička vinogradarska zadruga „Sićevo“

Ujedinivši se u jednu zadrugu, poljoprivredni proizvođači Sićeva krenuli su, jedni dobrovoljno, a drugi jer su na to bili prisiljeni, da obnavljaju ono što je bilo zapostavljeno u ratu – da grade nove zadružne objekte, podižu mlade zasade vinograda i voćnjaka, zidaju magacine i prodavnice i dograđuju vinarski podrum.

Potrebe sela, zadruge i zadrugara bile su velike, a nedostatak stručnih ljudi i zanatlija svih vrsta, bez kojih se nije moglo, osećao se na svakom koraku. Zbog toga su selu bili dragoceni svi ljudi koji su u predratnom periodu uspeli da se školuju ili završe bilo kakav zanat. Oformljeni su specijalni zanatski odseci u kojima su znanje i sposobnost ovih ljudi maksimalno iskorišćavani za potrebe zadruge i svih zadrugara.

U sećanjima Sićevčana još uvek su sveži likovi vrednih i poštenih majstora iz tog vremena: kolara Bože Markovića i Janaćka Markovića, potkivača Svetolika Veličkovića Toleta, kovača Dene i Ljube Demirovića, šnajdera Petra Jovanovića, zidara Ilije Ristića i Ilije Petrovića, obućara Ilije Jeremića i drugih. Radeći u zadružnim radionicama, oni su svoje znanje istovremeno prenosili mnogim mladim ljudima iz Sićeva, svojim šegrtima, koji su ubrzo posle toga i sami počeli samostalno da rade.

Sredinom pedesetih godina zanatski odseci u zadruzi se ukidaju. Koristeći stečeno znanje, neki od mlađih majstora našli su posao u Nišu, neki su po osnivanju Seljačke radne zadruge u Sićevu pristupili ovoj zadruzi, a retki kao što su Života Tošić i Ljubomir Demirović su ostali u zadružnoj radionici, u kojoj su dočekali zasluženu penziju.

Okupivši većinu ljudi iz sela u svoje redove, zadruga postaje organizator i nosilac aktivnosti iz svih oblasti društvenog i privrednog života. U skladu sa takvom svojom ulogom u njoj su formirani odgovarajući organi, odbori i pododbori. Skupština zadruge je 3.4.1949. godine, uz prisustvo 197 zadrugara, pored Upravnog i Nadzornog odbora izabrala i pododbore i u njima svoje predstavnike:

u pododbor za vinogradarstvo: Vukašin Janković, Blagoje Vujić, Andreja Pavlović i Kosta Milenović;
u pododbor za ratarstvo: Vitomir Pavlović, Branko Nedeljeković, Vlada M. Nikolić i Pavle Vidanović;
u pododbor za stočarstvo: Slavko Ranđelović, Jelenko Mladenović, Vlajko Milošević i Čedomir Đorđević;
u pododbor za elektrifikaciju: Slobodan Milenović, Đorđe Ranđelović, Svetislav Filipović i Živojin Nikolić;
u pododbor za zadružnu trgovinu: Đorđe S. Petrović, Blagoje Ilić, Budimir Đokić i Ljuba Davidović;
u pododbor za štednju i kredit: Aleksandar Jovanović, Radisav Jovanović, Gavra Radenković i Janaćko Miladinović;
u pododbor za kulturu i prosvetu: Đorđe Marković, Dragić Nikolić, Vukosav Jovanović i Milorad Radenković;
u pododbor za lokalnu privredu: Ranko Milenović, Života Tošić, Dragoljub Ranđelović i Đorđe Zdravković.
Izabran je i privredni savet u koji su ušli: Božidar Stanković, Đorđe Zdravković, Jelena Krstić, Đorđe Marković, Jovan M. Đorđević, Bogdan Stefanović i Živojin Radojković.

Ove pododbore Skupština je birala i u narednim godinama uvek kada je imenovala Upravni i Nadzorni odbor i oni su opravdali svoje postojanje uspešno obavljajući poslove za koje su izabrani.

Razvoj poljoprivredne proizvodnje, povećanje preradnih i smeštajnih kapaciteta vinarskog podruma

Ujedinjenjem Sićevačke nabavljačke i Sićevačke vinogradarske zadruge, gotovo sva domaćinstva u selu postala su članovi jedne zadruge. Zadruga je nastavila da posluje sa imovinom koja je nasleđena iz predratnog perioda. Najvredniji je bio vinarski podrum, čiji je kapacitet tada iznosio 50 vagona.

U prvim posleratnim godinama glavni zadatak zadruge bio je da pomogne zadrugarima u obnovi poljoprivredne proizvodnje. Davanjem kredita i pozajmica slabijim domaćinstvima za nabavku alata i sradstava za zaštitu vinove loze postepeno su počeli da se stvaraju uslovi za povećanje prinosa.

Odluke o načinu raspodele uvek su donosili zadrugari na Skupštini, prilikom usvajanja izveštaja Upravnog i Nadzornog odbora o radu u prethodnoj godini. Osim redovnih skupština koje su održavane početkom godine, držane su često i vanredne skupštine kada je bilo potrebno doneti neku važnu odluku. Tako je 13.6.1953. godine Skupština zadrugara donela odluku o izgradnji novog vinarskog podruma na prostoru ispred Zadružnog doma i o proširenju kapaciteta starog vinarskog podruma za još 40 vagona, kao i o izbacivanju iz upotrebe starih, drvenih bačvi i izgradnji betonskih.

Organizovano ulaganje sredstava u razvoj poljoprivredne proizvodnje počinje 1954. godine.

Te 1954. godine sačinjen je program za podizanje 120 ha vinograda u mestima „Cernica“, „Lešje“, „Preseka“, „Buki potok“, „Podvenac“ i od česme „Vlaški Do“ do mesta „Vacine pojate“ na Preseki. Za realizaciju ovog posla bila su potrebna ogromna sredstva, а očekivana je i pomoć društvene zajednice. Prema planu, prvih 60 ha trebalo je biti podignuto do 1961, a preostalih 60 do 1963. godine.

Akcija u vezi sa podizanjem ovih vinograda u zadruzi i selu vođena je od početka 1957. godine dugo i uporno. Međutim, osim što je 1958. godine na „Cernici“ podignut vinograd na površini od 8 ha, ostatak programa nije realizovan. S obzirom da je u okviru ovih 120 hektara bilo preko 500 parcela koje su bile u vlasništvu zadrugara, a kako su njihovi interesi bili različiti i kako nisu mogli biti usklađeni, od ovog projekta se odustalo.

Zbog principa koji su važili u radu Seljačke radne zadruge, ona je imala više uspeha u ukrupnjavanju poseda i stvaranju kompleksa. Godine 1963. SRZ „Sićevo“ završila je kompleks u „Cernici“, a poznati su bili njeni špalirski zasadi u „Seoskom braništu“, „Lukinom delu“, na „Preseki“ itd.

Zemljoradnička vinogradarska zadruga uspela je da 1958. godine na društvenom zemljištu i sa još jednim kooperantom podigne vinograd u Kusači. Ha tri hektara površine zasađene su sorte „Smederevka“, „Afus-ali“ i „Kraljica“. Sedamdesetih godina prošlog veka, na ovoj površini i u okolini niklo je veliko vikend naselje.

Bez obzira na delimičan uspeh u ovom nastojanju da se dođe do velikih zadružnih kompleksa, pored rukovodstva zadruge koje je ulagalo velike napore, u ovom poduhvatu su se isticali i poljoprivredni stručnjaci Velimir Ristić i Srbislav Marinković.

Sukob sa preduzećem „Narodno vinarstvo i podrumarstvo“ iz Niša 1950. godine

Posle završetka Drugog svetskog rata, u Nišu je osnovano državno preduzeće „Narodno vinarstvo i podrumarstvo“ – NAVIP, čija je delatnost bila otkup grožđa i alkoholnih pića.

Samostalan rad i napredak zadruge, njen brzi razvoj i izgradnja sopstvenog vinarskog podruma u prvim posleratnim godinama, kao i samostalni nastup na tržištu sa vinima i rakijama i uspesi na sajmovima i izložbama širom zemlje nisu išli u prilog ovom preduzeću.

Tumačeći uredbu vlade NR Srbije o otkupu i prometu alkoholnih pića, Povereništvo državnih nabavki iz Niša izdalo je naredbu po kojoj je Zemljoradnička vinogradarska zadruga „Sićevo“ bila obavezna da sa NAVIP-om sklopi komisioni ugovor po kome će za račun NAVIP-a vršiti otkup grožđa, vina i rakija od svojih zadrugara.

Bilo je ovo veliko iskušenje za rukovodstvo zadruge. Potpisivanje ovakvog ugovora značilo bi završetak razmišljanja o daljem razvoju zadruge. Njena bi se delatnost svela na organizaciju proizvodnje i obavezan otkup za račun NAVIP-a. Nesumnjivo je da bi se i dobit zadruge na ovaj način prelivala u korist NAVIP-a, čime bi bili pogođeni i zadruga i zadrugari.

Na čelu zadruge 1950. i 1951. godine bili su Velimir Ristić, a zatim Ranko Vučić. Sagledavši na vreme dalekosežne posledice ovakvog ugovora, oni ga nisu podpisali.

Nastao je veliki sukob, koji je obeležio 1950. i 1951. godinu. Povereništvo državnih nabavki izdalo je preduzeću NAVIP odobrenje da u Sićevu može otvoriti otkupnu stanicu u kojoj će preko svojih organa vršiti otkup alkoholnih pića i grožđa direktno od proizvođača.

Na strani zadruge bili su i Zadružni savezi Niša i Srbije, pa je ovaj sukob prenet i do Ministarstva za poljoprivredu NR Srbije. Čak je i na konferenciji Zadružnog saveza Jugoslavije u Zagrebu, 1951. godine, delegat zadruge Ranko Vučić izneo ovaj problem i dobio podršku za odbranu zadruge od napada sreske birokratije. Zapaženo je tom prilikom izlaganje Osmana Karabegovića, visokog partijskog radnika, u smislu podrške svim zadrugama koje u svom radu nailaze na ovakve probleme. Posle toga u Niškom srezu se odustalo od ovih namera i zadruga je nastavila sa samostalnim razvojem.

Izgradnja novog zadružnog doma u Sićevu od 1948. do 1949. godine

Nakon rata 1945. godine, preduzeta je krupna akcija podizanja zadružnih domova u Srbiji. Najveći deo stanovništva Srbije živeo je na selu, nivo privrednog i kulturnog razvitka naših seoskih sredina bio je veoma nizak. Zbog toga su zadružni domovi u selima bili zamišljeni i građeni sa ciljem da zadovolje osnovne privredne i kulturne potrebe sela. Pri Niškom srezu osnovana je Uprava za izgradnju zadružnih domova. Načelnik uprave bio je Branislav Miladinović iz Sićeva, a njegov zamenik Božidar Pavlović iz Malče.

Zadrugari Zemljoradničke vinogradarske zadruge „Sićevo“ već su imali zadružni dom koji su podigli 1934. godine, što je možda i doprinelo da u planiranju izgradnje zadružnih domova u selima Niškog sreza, u prvi mah nije bila predviđena izgradnja doma u Sićevu. Međutim, kako selo osim te zgrade nije imalo ni jednu drugu u kojoj bi mogao da se organizuje društveni život, zadrugari su već 1946. godine izdvojili 60% čiste dobiti zadruge u Fond za izgradnju novog zadružnog doma.

Na redovnoj zadružnoj Skupštini održanoj 28.2.1948. godine takođe je odlučeno da se sredstva Rezervnog fonda, Fonda za podrum i Kulturno-prosvetnog fonda ustupe za podizanje novog doma.

Izgradnjom zadružnog doma rukovodili su zajedno rukovodstvo zadruge i Mesni narodno-oslobodilački odbor. Dom je završen 1949. godine. Bio je to jedan od prvih završnih zadružnih domova u Niškom srezu. Ubrzo posle toga završeni su i zadružni domovi u Malči, G. Matejevcu, Ostrovici, Grkinji itd.

Kulturno-zabavni život zadrugara

U godinama koje su dolazile, novi zadružni dom je postao centar svih zbivanja u selu. Rukovodstvo zadruge premešteno je iz starog doma u novi. Jedan deo prostora, zajedno sa velikom salom bio je namenjen kulturno-zabavnom životu. Uređena je nova zadružna čitaonica sa bibliotekom, a Skupština zadruge je 8.7.1949. godine donela odluku da se kupi kinoaparatura za prikazivanje filmova. Po kupovini ove aparature osniva se u zadruzi bioskop „Zadrugar“ koji je dugi niz godina bio najomiljenija zabava zadrugara i omladine u selu. Bioskop je u okviru zadruge opstao sve do 31.12.1960. godine, kada je ustupljen Kulturnom centru „Sićevo“, koji je nastavio da u zadružnom domu organizuje projekcije filmova.

U velikoj sali novog zadružnog doma organizovani su i drugi skupovi i manifestacije zabavnog karaktera, a posebno mesto u tome imale su i masovne zabave zadrugara povodom dočeka Nove godine. Prvi put je ovakva inicijativa za zajednički doček Nove godine pokrenuta 27.12.1953. godine, od kada je zajednički doček u dužem nizu godina postao tradicionalan.

Od 23.8.1953. godine u zgradi starog zadružnog doma, podignutog 1934. godine, počinje da radi Mesna kancelarija i pošta, a u jednom vremenskom periodu, do izgradnje nove zgrade osnovne škole 1961. godine, u prostorijama ove zgrade održavana je i školska nastava. Od 1961. godine u njoj počinje da radi kulturni centar, koji organizuje knjižnicu i čitaonicu, koja postaje stecište građana i omladine i iz koje su pokretane sve kulturno-zabavne aktivnosti.

Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka veliku pažnju Sićevčana zaokupljala je akcija „Susreti sela“, u kojoj će Sićevo, zahvaljujući velikim rezultatima koji su postignuti u svim oblastima kulturnog, zabavnog, sportskog i privrednog života, dugi niz godina biti u samom vrhu.

Zdravstvena zaštita zadrugara

U jednom delu novog zadružnog doma otvorena je zdravstvena ambulanta, u kojoj je radi zdravstvene zaštite Sićevčana stalno radio bolničar. Zdravstvena ambulanta se vremenom razvijala, a zadruga je razmatrala i rešavala probleme koji su se javljali u njenom radu. Tako je na Skupštini zadrugara 15.3.1953. godine, bolničar Radoje Petrović govorio o pojedinim problemima iz zdravstvene zaštite, nakon čega je doneta odluka da svaki zadrugar uplati po 100 dinara po članu domaćinstva za osnivanje zdravstvenog fonda u zadruzi, da se naplata pregleda ne vrši, a da se lekovi naplaćuju uz potpis zadrugara.

Ova ambulanta iz prvih posleratnih godina prerasla je vremenom u zdravstvenu stanicu u kojoj su zadrugari imali stalnu lekarsku zaštitu, I u kojoj je osim lekara radio i zubar, a sedamdesetih godina prošloga veka otvorena je i apoteka. U prostorijama zadružnog doma zdravstvena stanica se zadržala sve do 1. maja 1983. godine, kada je preseljena u novu zgradu, u čijoj izgradnji je i zadruga imala znatno učešće. U znak zahvalnosti za uspešnu dugogodišnju saradnju i pomoć koju je medicinsko osoblje zdravstvene stanice pružalo Sićevčanima, Zemljoradnička vinogradarska zadruga izvršila je marta 1990. godine asfaltiranje prilaza zdravstvenoj stanici i njenog dvorišta.

Kada se govori o zdravstvenoj zaštiti, Sićevčani posebnu zahvalnost duguju bolničaru Draganu Alempijeviću, koji je, doselivši se u Sićevo iz Novog Pazara u prvim posleratnim godinama, čitav svoj radni vek proveo u brizi za njihovo zdravlje.

Literatura: Zadrugarstvo u Sićevu 1905-1990., Zemljoradnička vinogradarska zadruga “Sićevo”, Sićevo, 1990.