Skip to content Skip to left sidebar Skip to right sidebar Skip to footer

Klisura kroz vekove

Istorija prostora Sićevačke klisure može se pratiti od praistorije, preko Rima i Vizantije, do postvizantijskog perioda. Za vreme Osmanske vladavine Klisura nije mnogo pominjana. Kroz istoriju Sićevačka klisura je vrlo često bila prostor preko koga se protezala neka granica etničkog ili administrativnog karaktera.

Klisura u praistorijsko doba

Arheološka istraživanja dve pećine — Velike i Male Balanice (2006-2021.) u okolini Sićeva omogućila su prikupljanje više hiljada alatki nastalih od pračoveka-neandertalaca koji je živeo na ovom prostoru Srbije u društvenim zajednicama od 10-15 članova koje su se uglavnom bavile sakupljanjem plodova i lovom.

Ova istraživanja dopunjena su pronalaskom fosila donje vilice hominida, još drevnije ljudske vrste koja je prethodila neandertalcu. To ukazuje da su istu pećinu, ali u različitim vremenina, nastanjivala dva tipa pračoveka, najverovatnije pre više od 150.000 do 600.000 godina.

Fosil BH-1, fragment donje vilice iz Male Balanice
Fosil BH-1, fragment donje vilice iz Male Balanice

Najnovijim istraživanjem Vilijama Rinka, iz Kanade, utvrđeno je da je fosil vilice iz Belanice star najmanje 397.000 godina tj. da je verovatno stariji od 525.000 godina, i da pronađena vilica predstavlja najstariji istočnoevropski fosil srednjopleistocenskih hominida.

Klisura kao deo Rimske imperija

Uključivanje današnje teritorije Srbije u Rimsku imperiju i formiranje provincija išlo je postepeno i tek je Marko Licinije Kras 29. i 28. godine p. n. e. u velikom pohodu iz Makedonije na Meze, Tribale i Dardance i dvogodišnjeg ratovanja pokorio Ponišavalje i definitivno napravio provinciju Meziju (tačnije Gornju Meziju), u čiji sastav je ušao i prostor Sićevačke klisure.

Sićevaćka klisura kao deo Rimske imperije u 4. veku
Sićevaćka klisura kao deo Rimske imperije u 4. veku

U Sićevačkoj klisuri nalazila se podeona granica između gradskih srezova (regija) Naisa — Niša (lat. Regio Naisstensis) i Remesijane — Bele Palanke (lat. Regio Remesiannis).

Iz rimskog perioda treba pomenuti „Rimski Vojnički put“ (via militaris) koji je zbog neprohodnosti obilazio Sićevačku klisuru sa južne strane. On je iz Niša preko platoa Ploče i Crvene Reke vodio u Serdiku i dalje u Konstantinopolj. 

Klisura u srednjem veku

Od 12. do 14. veka Sićevačka klisura je bila u sastavu srpske države. Stefan Nemanja je imao ozbiljne namere da Niš učini prestonicom (podigao je crkvu Svetog Pantelejmona).

Posle Nemanjinih ratova na istoku (1183—1190.), i poraza u sukobu sa vizantijskim carem Manojlom I Komninom, Sićevačka klisura je teritorijalno pripala Nišavskoj župi. Oko 1220., kada je Ponišavlje bilo na teritoriji velikog župana Vukana, oblast Sićevačke klisure je tretirana kao pogranična.

Srbija kao deo Nemanjine Srbije
Srbija kao deo Nemanjine Srbije

U narednim periodima Ponišavlje je pod vlašću cara Dušana. Posle smrti Dušanove Srbija je ušla u doba u kome su lokalni feudalni gospodari preuzeli vodeću ulogu i ugrozili prvenstvo centralne vlasti. Car Uroš V, sin cara Dušana, nije imao ni snage ni mudrosti da im se suprotstavi. Nije mnogo vremena prošlo pre nego što se Dušanovo carstvo sasvim raspalo.

Raspad Dušanove Srbije i nejedinstvo srpske vlastele između 1338. i 1386. koriste Osmanlije i osvajaju Ponišavlje.

Klisura u Osmanskom carstvu

Pod okupacijom Osmanlija Sićevačka klisura je pripadala Sofijskom sandžaku od vremena osnivanja Osmanskog carstva pa sve do 18. veka. Osmanlije su ga osnovale 1393., odmah posle bitke na Kosovu 1389. godine. Veliki Sofijski sandžak, od kraja 14. veka do poslednje decenije 15. veka, obuhvatao je svo Nišavlje i grad Niš.

U osmanlijskom dnevniku vojevanja Sulejmana Veličanstvenog od 20. juna 1521. pominje se konakovanje u Sićevačkoj klisuri, u selu Izvor koje je u prvoj četvrtini 16. veka potpuno zamrlo.

Sredinom 15. veka počelo je naseljavanje Sićevačke klisure od kaluđera emigranata i drugog stanovništva sa istoka, koje se pred naletom Turaka povlačilo ka zapadu. U ovom talasu, sredinom 15. veka stigli su monasi sa istoka, najviše Grka i Bugara, ali i sa Svete gore.

Sa uspostavljanjem nove teritorijalne podele pašaluka kojom je belopalanački predeo u 18. veku potpao pod Niški pašaluk, nastaje oživljavanje prostora Sićevačke klisure. 

Klisura kao pogranično područje

Granica između Srbije i Osmanskog carstva 1837. godine prvo je komisijski utvrđena, a tek kasnije je postavljena i fizička granica, tzv. granica od plota. O postavljanju ove fizičke prepreke govori naredba kneza Miloša Obrenovića od 28. jula 1837. godine.

Tako je Sićevačka klisura ponovo bila u pograničnom području, ovoga puta kao linija razdvajanja između Srba i Osmanlija. Granica od plota postojala je sve do oslobođenja ovih krajeva, do 1877. godine.

Spoljašnja veza: Wikipedia