Istaknuti stručnjaci ZVZ „Sićevo”
Ugledni Sićevčani koji su imali priliku da putuju po Srbiji krajem 19. i početkom 20. veka, Mateja Radojković i Đorđe Radenković, donosili su u selo nova znanja, nove sorte vinove loze, nove alate i zaštitna sredstva. Preporučivali su ih svojim sugrađanima, a oni su ih rado prihvatali i primenjivali.
Na taj način Sićevčani su još u to vreme stekli reputaciju naprednih ljudi, bili su predvodnici zadružnog pokreta, što je i doprinelo da Dušan Petrović iz Sićeva 1911. godine bude izabran za delegata Niškog okruga u delegaciju koja je proputovala dobar deo Evrope radi upoznavanja sa zadružnim pokretima i dostignućima u poljoprivrednoj proizvodnji drugih zemalja.
Propagatori ideja da se bez primene savremenih sredstava i nauke u poljoprivrednoj proizvodnji ne može bili su i napredni učitelji, koji su s početka 20. veka službovali u Sićevu, počev od Jakova Popovića i Rada Miloševića pa do Ratka Žunića i Petra Vujića. Opismenjavajući ljude i osnivajući zadružne čitaonice, putem knjiga i neposrednim uticajem, ti ljudi su uspeli da u biće sićevačkog seljaka usade ideju zadrugarstva.
U periodu posle drugog svetskog rata, prvi školovani ljudi iz Sićeva koji su radili u zadruzi na razvijanju poljoprivredne proizvodnje i usmeravanju zadrugara bili su Velimir Velja Ristić i Kostadin Kosta Radenković. Obadvojica su u svojoj struci bili izuzetni entuzijasti.
Velja Ristić (1921. –1989.) bio je čovek koji je najveći deo svog radnog vremena proveo na terenu, sa zadrugarima, u vinogradima i na njivama. Baveći se i sam proizvodnjom loznih kalemova i sadnica raznog voća, prvi je primenjivao novine i uvodio nove sorte. Zadrugari su ga slušali i rado prihvatali njegove savete i preporuke. Zaslužan je za uvođenje mnogih novih sorti voća i vinove loze na ovom području. Radeći predano u Vinogradarskoj, a kasnije i u Seljačkoj radnoj zadruzi, dao je veliki doprinos u podizanju i gajenju velikih zadružnih kompleksa pod vinovom lozom, sa kojih je dugi niz godina u zadružne podrume stizalo najkvalitetnije grožđe.
Period obnove i izgradnje vinarskog podruma i stvaranje tehničko-tehnoloških uslova za proizvodnju kvalitetnih pića nakon Drugog svetskog rata ostao je upamćen i kao vreme izuzetnog vinarskog stručnjaka Koste Radenkovića (1897.–1978.).
Idući stopama svoga oca Todora, Kostadin Radenković je završio poljoprivrednu školu u Bukovu, a nakon toga na insistiranje dede Đorđa otišao je u Francusku gde je izučavao vinarstvo. Odmah nakon oslobođenja, 1945. godine, vratio se u Sićevo i došao u zadrugu. Živeo je i radio u stanu na vinarskom podrumu. Neprekidno u društvu sa vinom, radeći u početku sa primitivnim sredstvima, svojim istančanim osećajem za vino uspeo je da stvori mit o kvalitetu sićevačkih vina i rakije.
Potvrda kvaliteta proizvoda Zemljoradničke vinogradarske zadruge „Sićevo“ i stručnosti u radu u poljoprivrednoj proizvodnji došla je već 1951. godine, od kada zadruga počinje da se pojavljuje na raznim izložbama i sajmovima širom zemlje. Zadrugari su se pojavljivali svojim proizvodima i dobijali mnoge nagrade za kvalitet grožđa, voća i ratarskih proizvoda, najčešće u Nišu na poljoprivrednim izložbama, u vreme kad su takve izložbe organizivane.
Nakon odlaska Koste Radenkovića u penziju, poslove u oblasti tehnologije vina uspešno su nastavili da obavljaju inženjeri-tehnolozi, najpre Božidar Mitrović, a od 1977. godine i Siniša Rančić. U vreme kada je zadruga, izgradivši sopstvenu flaširnicu, izašla na tržište i kada je kvalitet zadružnih proizvoda ocenjivan svakodnevno strogim kriterijumima potrošača, ovi stručnjaci su uspešno odgovorili zahtevima koji su pred njih postavljani. Zahvaljujući njima, potrošnja proizvoda ZVZ „Sićevo“ je rasla, a zvanične nagrade dolazile su sa svih sajmova na kojima se zadruga pojavljivala.
Stalno podizanje novih zasada pod vinogradima iziskivao je i veći broj poljoprivrednih stručnjaka. Zbog toga zadruga, već pedesetih godina počinje da zapošljava i stručne ljude sa strane. Posle renoviranja vinarskog podruma 1954. godine, na spratu su izgrađeni stanovi u kojima su ti stručnjaci stanovali. Tako su do polovine šesdesetih godina kroz zadrugu prošli i dali svoj doprinos njenom razvoju: Branko Ročkomanović, Srbislav Marinković i Mirko Komadinić.
Istovremeno, zadruga počinje da izdvaja sredstva za školovanje svojih kadrova. Već polovinom šezdesetih godina stipendirani učenici Zoran Marković, Miodrag Radojković i Bratislav Vučković vraćaju se i počinju da rade u zadruzi.
Krajem 1972. godine za glavnog inženjera poljoprivredne proizvodnje postavljen je inženjer Živadin Pavlović. Bio je to jedan od najagilnijih i najpreduzimljivijih stručnjaka, koji je za oko 5 godina svog rada u zadruzi ostavio za sobom niz realizovanih programa korišćenjem najpovoljnijih kredita iz sredstava „zelenog plana”, na osnovu kojih su zadrugari podigli hektare novih vinograda i šljivika i nabavili mnogo traktora motokultivatora i ostalu sitnu mehanizaciju. Posle boravka na kongresu vinogradara, na kome je aprila 1976. godine bio sa inženjerom Božidarom Mitrovićem, Živadin Pavlović je učinio dosta i na promeni sortimenta, nabavljajući nove sorte vinove loze, čime je počelo stvaranje osnovnih uslova za nastanak kvalitetnih vina sa geografskim poreklom, od kojih je najpoznatije „Klisura“.
Kada je Zadruga 1977. i 1978. godine uspostavila dobru poslovnu saradnju sa poljoprivredno-transportnim preduzećem „Zaplanje“ iz Gadžinog Hana, i kada su otpočela zajednička ulaganja u podizanje novih plantaža sa crnim grožđem, Živadin Pavlović je prešao u Gadžin Han i učestvovao u ovom velikom investicionom poduhvatu. Dočekao je da prve tone kvalitetnog grožđa sa ovih plantaža isporuči vinarskom podrumu u Sićevu, a zatim je otišao u penziju.
Poljoprivredni stručnjaci su redovno organizovali stručne ekskurzije i posete poljoprivrednim sajmovima, gde su razmenjivali iskustva sa drugim proizvođačima. Od 22. do 27. avgusta 1966. godine organizovana je jedna takva ekskurzija u Bugarsku, gde je grupa od 29 radnika i zadrugara posetila sajam vina i nekoliko poljoprivrednih dobara.
U mnoštvu takvih ekskurzija, posebno mesto zauzima i poseta sajmu u Novom Sadu 21. i 22. maja 1989. godine, kada je grupa od oko 100 radnika i zadrugara obišla i vinogorja u Iloku i Vukovaru i čuvene vinarske podrume u ovim gradovima.
Veliku ulogu u obrazovanju zadrugara imali su i poznati poljoprivredni i vinarski stručnjaci sa raznih instituta i fakulteta, koji su u Sićevu bili uvek rado viđeni i uvaženi gosti. Posebno je bio cenjen doktor Dragutin Zirojević iz instituta za vinogradarstvo „Medijana“. Njegova predavanja i savete zadrugari su sa puno poverenja prihvatili, jer je u ovoj oblasti bio zaista priznat i poštovan.
Literatura: Zadrugarstvo u Sićevu 1905-1990., Zemljoradnička vinogradarska zadruga “Sićevo”, Sićevo, 1990.