Poljoprivredna podružina
Bolest vinove loze, filoksera, koja se u Francuskoj pojavila 1864. godine, brzo se širila po Evropi. Bolest je u Srbiju preneta sa zapada, preko Slovenije, Hrvatske i Vojvodine. Već 1884. godine bolest se pojavila i u niškom vinogorju i za kratko vreme uništila vinograde. Poznata domaća vinova loza nestala je, a vinogradari su pretrpeli veliku ekonomsku štetu. Posebno su teško stradali oni krajevi u kojima je vinova loza bila glavna kultura, kao što je Sićevo.
Vlada kraljevine Srbije nastojalaje da preko Poljoprivrednog društva u Beogradu, koje je osnovano 1869. godine, pruži pomoć vinogradarima. Društvo je dobijalo redovnu državnu pomoć radi unapređenja celokupne poljoprivrede i u tom cilju organizuje podružine po unutrašnjosti Srbije. Tako je iz Vinodelsko-voćarskog udruženja izrasla 1899. godine POLjOPRIVREDNA PODRUŽINA sa rasadnikom površine 2,75 ha.
Inicijatori i osnivači Poljoprivredne podružine bili su Mateja Radojković sa sinovima Nikolom i Jovanom, Đorđe Radenković sa braćom i sinom Todorom, pop Milan, Miloš Stanković, Đorđija Pavlović sa sinom Blagojem, Mita Ilić Zulum i Ljubomir Velković Mirko. Za prvog predsednika Poljoprivredne podružine izabran je pop Milan, a za potpredsednika Đorđe Radenković. Sedište podružine bilo je u kući Anatanasa Jankovića. U podružini je izvršena stručna raspodela rada prema sposobnostima i školskim kvalifikacijama. Nikola Radojković je vodio ratarstvo, Blagoje Pavlović vinogradarstvo, a Todor Radenković stočarstvo. Knjigovodstvo je najpre vodio pop Milan, a zatim Blagoje Pavlović. Kasnije, dolaskom novih članova, izvršena je reorganizacija i izmenjene su uloge.
Obilazeći ovaj kraj radi podizanja crkve Svete Petke, podružinu je posetio kralj Milan Obrenović sa svojim saradnicima. Građani Sićeva su ga tom prilikom upoznali sa svojim teškoćama i štetom koju su pretrpeli zbog filoksere. Tada je kralj dodelio finansijsku pomoć podružini i obećao stručnu pomoć za njen rad. Ubrzo nakon toga u Sićevo je došao Borivoje Lj. Nešić, kalemar niškog loznog rasadnika. U to vreme, u celoj Srbiji je bilo svega sedam rasadnika za lozu i to u: Nišu, Bukovu (Negotinska krajina), Jagodini, Župskom Aleksandrovcu, Smederevu, Kragujevcu i na Topčideru .
Rad Poljoprivredne podružine privukao je sve poljoprivrednike, jer su stručna uputstva gotovo o svim pitanjima poljoprivredne proizvodnje, koja je ona davala, vodila brzom napretku. Naročito se afirmisala američka loza koju su nabavili Mita, Mateja i Đorđe.
Podružina i rasadnik Sićevčanima pružaju znanje o kalemljenju na američkoj podlozi, proizvodnji kalemova i načinu sadnje vinograda. Stručnjaci drže kurseve, a u rasadniku, na oglednim parcelama ljudi se praktično upoznaju sa obradom i zaštitom vinograda. Na seoskoj njivi u mestu zvanom „Preseka“ podignuti su ogledni vinogradi, matičnjak i voćnjak. Sazidana je i zgrada u kojoj su stanovali stručnjaci.
Ekonom Borivoje Lj. Nešić i njegovi pomoćnici pružali su seljacima pomoć u odabiru vrste kalemova i drugih kultura za pojedine vrste zemlje. U to vreme prvi put se uvode nove vrste loze: balanđera, šasla, portalis i druge. Najviše se kalemi i sadi prokupac, plovdina, smederevka, hamburg, dok su malaga, tamnjanika, drenak, rizling i adakalka kalemljeni u manjim količinama. Od ovog grožđa pravljena su crna i bela vina, dok su sortna vina bila retkost.
Rasadnik je bio lepo uređen, ograđen žicom, a svuda okolo bile su zasađene jabuke. U njemu se radilo i proizvodilo sve do Prvog svetskog rata, kada je zapušten i skoro uništen.
Za veoma kratko vreme, od 1899. do 1904. godine, Sićevčani su postali pravi stručnjaci u oblasti vinogradarstva. Brzo su se kao takvi pročuli, i njihova loza je bila na ceni u Pirotu, Knjaževcu, Zaječaru i drugim mestima. Proizvodnja vinskog kalema se u Sićevu održala sve do sedamdesetih godina prošloga ovoga veka, kada je gotovo prestala.
Posle povlačenja državnog ekonoma iz rasadnika, Poljoprivredna podružina je 1904. godine obustavila rad.
Literatura: Zadrugarstvo u Sićevu 1905-1990., Zemljoradnička vinogradarska zadruga “Sićevo”, Sićevo, 1990.